Retard

Stojao je u cosku i prezrivo gledao po sobi. Za prezir niko nije mogao da zna sem njega jer mu je lice prekrivala njegova standardna grimasa. Grimasa za zurke. Pljunuo je, glasno, hranu na nekog jadnika, a punom sakom je zagrabio hranu sa prepunog tanjira i bacio je na drugog. Sobom se prolomila salva smijeha. Poceo je da grokce. Hrana mu je ispadala sa tanjira. Ali ne mari, domacin mu je dopunio tanjir. Zapravo prepunio, ponovo. Bio je atrakcija. Tako je zivio. Od partija, zurki, izlozbi. Da ga nije mucio cinizam bio bi to stvarno ugodan zivot. Gadili su mu se. Svi odreda, na prvom mjestu domacini, potom jadnici koji pokunjene glave bjeze jer ih maltretira, a zatim ostatak svijeta. Malo je obolio od ovoga, ali nije vidio drugi nacin da covjek bez formalnog obrazovanja lagodno zivi. Spustio je tanjir, uzeo dva piva, napunio usta i isprskao jedno u vazduh, popio drugo i skinuo pantalone. Poceo je da pisa u cosku sobe, i lagano se okretao dok nije otjerao par sa kauca. Sjeo je u sopstvenu mokracu. Volio bi da im vidi lica kad napise knjigu.